Moja razmažena djeca

0
27

 

Ja imam troje djece. I svi troje su razmaženi. David zato što je prvi, Samuel zato što je zadnji, a Sara zato što je srednja. Ne, nije baš tako banalno (al' nije da nije). Dakle, dečki iz spomenutih razloga, a curica jer je curica.
Hihihi...

Tko je moju djecu razmazio? Ja! Priznajem uzdignute glave. Nemamo bake i dide u blizini (zbog čega potajno silno patim), nemamo ni tete, strine, ujne... nikoga od standardnih «razmazivača» djece blizu.
Pa sam si ja dala oduška i razmazila ih. Ako pod pojmom razmaženost podrazumjevate da rade što žele i kad žele, da crtaju kad imaju nadahnuće, da idu van na dvorište pet puta na dan (pa i po kiši), da skaču po blatnim lokvicama ako im dođe, da ne moraju jesti ako nisu gladni ni ići spavati ako im se ne spava... Da se penju po drveću i smiju "probati" zemlju, da nikad nisam vikala kad se zaprljaju... Da. Razmaženi su do boli.
Ako pod pojmom razmaženosti, pak, podrazumijevate bacanje na pod i udaranje nogama sve dok ne dobiju nešto što žele, ili posjedovanje 75 % igračaka s tv-reklama... Onda moja djeca nikako nisu razmažena. U kriznim godinama čak su bez problema prošli «zajednički» pokloni za Uskrs i Božić.


Zašto onda ipak tvrdim da su moja djeca razmažena? Jer se razmaženošću često smatra da djeca smiju raditi sve što hoće. E, onda su moja djeca razmažena. Ne da smiju sve, već ih na to i potičem. S mužem sam na jedvite jade postigla dogovor da šaranje po zidovima i nije tako strašna stvar. Kad ga nema blizu zapravo pohvalim svaki njihov crtež i divim se. Sara je prije par dana u kutu dnevnog boravka nacrtala olovkom nešto za što sam ja mislila da je zmaj, a ona mi je rekla da je nacrtala – tatu. Ne bih sada o tome kako mu se svdio portret.
Nek su djeca kreativna. Kad požele mijesiti kolače – ja zasučem rukave i za čas smo u brašnu do grla. Svatko ima svoju pregaču i svoj mali valjak, a svatko ima pravo i nekoliko minuta držati mikser. Jest da šlaga bude i na plafonu, ali kolači su nam izvrsni.
Sara je upravo pošarala moj radni stol (za taj dio nisam ni pokušala moliti da uđe u «zonu dozvoljenog»). Ja joj potpuno mirno kažem:
«Saro, dogovorili smo se da nećeš šarati po stolu». Ona me gleda i ne trepće svojim očima crnim kao ugljen. Pomislim da nisam dovoljno ozbiljna, povisim ton i ponovim joj još jednom:
«Saro, rekla sam da ne smiješ šarati po stolu. I TOČKA!».
Oči jednako mirne, hvata zalet i zaurla kao sirena za zračnu opasnost u Hrvatskoj '90-ih.
«Pa, dobro zašto sada plačeš?» – pitam ju u čudu pomislivši kako bi tek uralala da ima mamu koja bi «de facto», a ne samo «de iure» poludjela zbog šaranja.
«Zato što si mi rekla da sam TOČKA!» – objasni ona slomljenim glasom bez ijedne suze na vidiku.
Je li to dijete razmaženo? Jest, vala, ljubi ju majka!

I vas ljubi i štuje Hakuna Mamama
marija@sretnodijete.net