S poslom bez plaće

0
6

- Saro, Saro, eno zvijezda padalica. Zaželi želju brzo - vikao je ubrzano moj ubrzani David svojoj usporenoj sestri (kaze moj muž da ona ne da ima slavonskih već baranjskih korijena kako je usporena i kako rasteže).
Dok se "puž" okrenuo, "zec" je već zaželio, objavio i argumentirao svoju želju.
- Ja sam zaželio da mama i tata dobiju posao i plaću pa da iduće godine idemo na more!
- Davideeee, počela je ona zapomažući, ljuta što je on tako brz i nesmotren.
Uspjela je zadobiti našu potpunu pažnju. Svi smo stali i gledali što će reći.
- Imaju oni posao - nastavila je, ali nemaju plaću!
Muk...
Edi i ja smo se pogledali i prasnuli u smijeh.
Najoriginalnije objašnjenje nelikvidnosti koje sam ikad čula. Umorni od posla bez plaće večer smo proveli na Bundeku. Dekica, lopta, ruksak, sok, par pivica... Milina. Dok su dečki haklali nogač (ja to ne bih tako nazvala, ali dobro), Sara i ja smo slušale operu na vodi.
Mala je zaključila da se deru, a ja nisam htjela forsirati hoch odgoj koji uključuje gledanje opere.
Pa smo se vratile na dekicu i uživale. U ponoć je počeo vatromet.
Bundek je prekrasan. Da nije ne nekoj tribini u daljini urlala Maja Šuput pomislila bih da sam u Hyde Parku.
- Nije ovaj Zagreb loš - kaže Edi prisjećajući se kako je s mamom kao klinac, a onda s braćom kao veliki dolazio kupati se na divljaka na novozagrebačko more.
- Nije loš - nastavio je mudro - posebno okako ne živim u njemu - dodao je pobjednički.
- Nisu ni Rude loše - ne propusti upozoriti David.
Ja sam djevojka sa sela... urla Maja Šuput u stanci od vatrometa. Odlazimo na naše selo. Bez posla i plaće mirniji i zadovoljniji nego ikad.
Život je nekad siv, nekad žut...
Nekad cijela ruka, a nekad samo srednji prst - što bi rekla Mia Mataušić, 10-godišnja sestra moje prijateljice Maje.

Ljubi vas i štuje Hakuna Mamama marija@sretnodijete.net