Dobar dan, profesorice…

0
382

Mala blene u neke japanske užase na TV (svi sumoji principi pali u vodu pred umorom), mali otišao s tatom u banku (htio
ne htio, dijete će ti prije naučiti sto je revolving, faktoring, monitoring i skrining nego tko je Petar Pan).
Nisu stara goveda za roditelje, pitaj mene, ja znam kako sam ispizdila vlastite klince. Ja ne mogu djecu doživljavat tek tako, kao nešto usputno, kad nisam takva. Meni je kraj svijeta kad preskoče ručak ili spavanje, i kad nije sve po špagi. Težak je život sa mnom. Tko bi rekao da sam inače poetična dušica i da su mi „Sto godina samoće“ daleko najdraža knjiga u životu... Stara sam, izlizana, pa su mi i pisma puna uzdaha k'o u trivijalnim romanima s početka realizma, kad su se još vucarali ostaci romantičarske poetike... Nadam se da ćemo se koji put uvatit ispod ovog nebosklona dok nas još ne pere osteoporoza, artritis, ishijas, reuma... da koji put zaroštiljamo (ma, može i patlidžane) dok još ne držimo zube u čaši.
Neki mi dan na ulici prilazi neki stari, ćelavi, debeli, naborani... "Dobar dan, profesorice", kaže, "sjećate li me se?". O, majke ti, šta reći na to?

Prethodni članakSretna sam
Sljedeći članakBit će zabavno…