Torta ničim izazvana

0
75

Danas sa sva k'o ispljuvana; mala zakurila 40, malom izvadili krajnike. Svi doma, džumbus, nered, galama, nervoza...
Između Lupoceta i Dalsyja, čekam da malo narastu, da bar sami obrišu dupe i obuju čarape. A istodobno već patim za njima, malenima, čistima, samo mojima...
Mala je zlatna, mila jedna osoba, a ovaj je za popizdit - lupa nas nogom u guzicu, ne zatvara usta, više ne zna šta bi od sebe. U vrtić odavno ne ide jer je uvijek rekonvalescent od nečega.
Muž rinta, nikad ga nema, nije neki otac - jest teoretski, ali vidim da je najsretniji kad klinci spavaju, namireni, čisti, siti, zdravi. Onda dođe doma toliko krepan da se nema ni volje ni snage s njima igrati... Kad ga vidim kako stoji na prozoru s cigaretom u gubici dok oni oko njega plaze nešto tražeći, a on ih ne čuje – popizdim! Grozna sam, znam, sinoć je ispekao tortu, ničim izazvan.
I tako ti dani idu.
Ne čitam jer nemam kad, ne idem frizeru jer nemam kad, nikoga ne viđam jer nemam kad... Ako Bog da, drugi ću tjedan malog poslati u vrtić, pa kud puklo...

Prethodni članakPobijedio anoreksiju
Sljedeći članakO sisavcima